Izneverena očekivanja tehnološke revolucije: propaganda i nejednake šanse za obrazovanje


Medijska pismenost i uticaj savremene tehnologije i mas-medija na decu i odrasle

III deo

Izneverena očekivanja tehnološke revolucije: propaganda i nejednake šanse za obrazovanje

 

Negde smo izgleda zaboravili taj tako jednostavan savet koji smo čuli još u najranijem detinjstvu, a to je da ne verujemo svemu što vidimo na televiziji.

 

U delu “Obilje i nasilje” Kuvačić (1979) piše o nekim starijim prognozama o vremenu u kojem mi trenutno živimo. “Kao što je mehanizacija izbacila konja iz proizvodnje i ubacila ga u sferu razonode, tako ce i automatizacija uciniti s covekom. On ce postati umetnik, sposoban da se razvija, slobodan. Ljudi postaju ponovo nomadi ali u traženju znanja, informisani kao nikada ranije i ukljuceni u društvene procese kao nikada”.  Ovo optimistično očekivanje u budućnosti se nije ostvarilo, tj. u našoj sadašnjosti. Ali pesimistična očekivanja koja navodi isti autor, a govore o “nastupanju tehnotronskog društva u u kojem ce ljudsku kreativnost i spontanost sve više zamenjivati naucno programiranje, jer ce elektronski kompjuteri postati ekstenzija mišljenja na slican nacin kao što je automobil postao ekstenzija ljudske pokretljivosti” su na mnogo boljem putu da se ostvare, kao šte se da zaključiti i iz dosadašnjih razmatranja. No ovde nije tema ugrožavanje kreativnosti i spontanosti već ugrožavanje slobode, informisanosti i uključenosti u društvene procese.

Ljudi koji ne umeju više ni da razlikuju stvarnost od fikcije ili kritički da promisle sadržaj reklame, a kamo li da su postali nomadi u traženju znanja. Jesu uključeni u to da li je ovog leta neka estradna umetnica uslikana sa celulitom na plaži, ali daleko su od uključenja u društvene procese. Veruju da jesu uključeni u demokratiju  jer je “propaganda za demokratiju isto što i toljaga za totalitarni režim” kao što je rekao Noam Čomski (2009 str.16) priznati lingvista i politički disident. Za njega postoje dve klase u demokratiji. Manjina koja vodi opšte poslove i “zabludelo krdo” koje posmatra i ne učestvuje. Učestvuje povremeno u tome da izabere vođu, koji je opet pripadnik manjinske klase, ili će to postati, tako da je to samo iluzija izbora. Ako se izgubi sposobnost da se ljudi kontrolišu silom, postaje neophodno da se kontrolišu njihovi stavovi i mišljenja što je neka vrsta “proizvodnje povinovanja” i odvija se posredstvom propagande. Dakle ono što mediji demonstriraju je režirana predstava, a ne stvarnost. To su samo filtrirani delovi stvarnosti.

S obzirom da je ljudski mozak preplavljen informacijama kao nikada i da je usled dobrovoljnog narušavanja privatnosti putem interneta i izloženosti sadržajima koji su na granici između stvarnog i montiranog ljudi izgubili volju da se naprežu da shvate da li je nešto i koliko stvarno ili montirano, tačno je da su jako podložni indoktriniranju putem medija.

Negde smo izgleda zaboravili taj tako jednostavan savet koji smo čuli još u najranijem detinjstvu, a to je da ne verujemo svemu što vidimo na televiziji. Šteta može biti ispravljena uvođenjem načela medijske pismenosti u obrazovanje, ali time bi i kritičko promišljanje informacija iz medija (kao jedno od načela), odnosno neverovanje medijima, postalo zvanično. A to može da naruši dugo i pažljivo građen sistem propagande.

Ne i opravdano, ali razumljivo je da je obrazovanje od uvek dostupnije bogatijima, ali ovde, u svetlu teme kojom se bavimo opisaćemo jedan novi aspekt tog problema vezan za medije.  Da bi smo objasnili suštinu ovog problema možemo se poslužiti lokalnim primerom.

Realno, od medija, za sticanje znanja najpodesniji u današnje doba je internet jer je znanje tamo dostupno uvek kada nam treba, za razliku od televizije recimo, čiji program ne možemo da kontrolišemo, te nam smanjuje ponudu znanja u startu. Ali da bi ovo znanje bilo dostupno u svako doba, pored toga da trebamo umeti i znati da ga nađemo i još za to biti voljni, pre svega mi moramo imati mogućnost da koristimo internet i prihvatimo izdatke u ekonomskom smislu koje podrazumeva mogućnost njegove konstantne upotrebe. Tako je posedovanje brzog interneta u stanu mogućnost koja je u Srbiji i dalje za mnoge na nivou luksuza, dok je dostupnost ovakve internet konekcije u nekim zemljama Skandinavije i severne Evrope već prihvaćena kao jedno od osnovnih ljudskih prava. Da li to znači da generalno ljudi u ovim državama imaju veće pravo na znanje i obrazovanje od nas?

Po mišljenju Bonfadelija (Bonfadeli 1980, prema Bake, 2013) šire medijsko izveštavanje ne izjednačava razliku u znanju između više i niže obrazovanih nego je zapravo povećava. Jer segmenti društva sa višim socioekonomskim statusom i formalnim obrazovanjem uglavnom brže usvajaju informacije koje imaju dotok u sistem nego statusno i obrazovno niži segmenti. To ima za rezultat ograničenje razvojnih i obrazovnih šansi. Grupa sa malim obrazovnim kapitalom i potencijalom nije sposobna da produktivno koristi nove medijske sadržaje i obrazovani ljudi i u istom društvu brže i lakše dolaze do informacija. Ako ne mogu da napreduju u obrazovanju jer iz ekonomskih razloga ne mogu da učine sebi dostupno znanje, upadaju u začarani krug i iz tog ugla gledano, siromašni i neobrazovani imaju dobre izglede da to i ostanu.

Suštinski problem vidno nejednakog protoka informacija između razvijenih i nerazvijenih je i društvena i politička moć i uticaj koji na taj način razvijeni ostvaruju (Petrović, Radović i Ivanović,  210-234) Realno i znanje je vrsta moći. Zašto bi neko nesebično delio moć sa drugima? Za takvu ideju može biti samo onaj ko moć nema. Tako da se opet hvatamo u začarani krug i vraćamo na priču o moćnima koji će to i ostati.

 

Ono što ste pročitali je treći u seriji tekstova o medijskoj pismenosti i uticaju savremene tehnologije i mas-medija na decu i odrasle, što je jedan od predmeta mog interesovanja poslednjih godina. Ako želite da saznate više, možete posetiti neku od naših edukacija u Centru Psihonega.


Autor: Stanojević Stevan, 10.01.2018, 00:10:54

Kontakt

Kontaktirajte nas putem e-pošte